Crvenkapa Milica prica za laku noc -Najlepše bajke za decu
Nekada davno, u šumi je živela vesela devojčica po imenu Milica. Bila je omiljena među svima koji su je poznavali, a posebno ju je volela njena baka, koja je uvek znala kako da je razveseli. Jednog sunčanog dana, baka je odlučila da daruje Milicu crvenu kapu koju je sama izradila od mekanog somota. Devojčici je ta kapa savršeno pristajala i postala je poznata kao “Mila sa crvenom kapom”.
Jednog jutra, mama je rekla: “Mila, evo ti korpa sa ukusnim kolačima i svežim sokom. Tvojoj baki je loše, pa joj želimo doneti malo radosti. Ali, pazi se, ne skreći sa staze i ne zadržavaj se predugo. Baka te čeka.”
Mila je obećala da će biti pažljiva i krenula put bakine kuće. No, usput je srela vesele životinje koje su je pozvale da istraži šumu i otkrije tajne koje se kriju među drvećem. Očarana idejom o avanturi, odlučila je da malo prošeta šumskim putem i istraži sve čari prirode.
U međuvremenu, baka je bila iznenađena što Mila nije došla na vreme. Osećala je blagu strepnju, ali nije htela da brine previše. Ipak, odlučila je da odmori u krevetu dok ne dođe unuka.
Dok je Mila uživala u šumskim čarolijama, vuk je primetio njen odlazak i smislio zloban plan. Odlučio je da se preruši u Milu i prevari bakicu. Na taj način, moći će doći do bakine kuće i dobiti sve slasne poslastice koje mu srce poželi.
Kada je vuk stigao do bake, pokucao je na vrata i glasno rekao: “Bako, to sam ja, Mila sa crvenom kapom. Donela sam ti ukusne kolače i sok. Otvori mi vrata.”
Baka je bila presrećna što će videti unuku i rekla je: “Samo pritisni rezu, draga Mila, nisam baš najbolje.”
Nažalost, kada je otvorila vrata, baka je shvatila da to nije bila Mila, već lukavi vuk koji je došao da je prevari. Pre nego što je stigla da reaguje, vuk ju je brzo pojedio i sakrio se u njenom krevetu.
Kada je Mila napokon stigla do bakine kuće, primetila je da su vrata otvorena. Bila je uplašena, ali hrabra devojčica odlučila je da proveri šta se dešava. Kada je došla do bakinog kreveta, primetila je nešto čudno. “Bako, zašto su ti tako velike uši?” upitala je.
Vuk, prerušen u baku, odgovorio je: “Da te bolje čujem, draga Mila.”
I tako je Mila primetila i velike oči, ruke i usta, na šta je vuk odgovorio istim objašnjenjem. Ipak, hrabra i mudra devojčica shvatila je prevaru i hrabro je pobegla iz kuće.
Dok je bežala, Mila je naišla na lovca koji je slučajno prolazio tom stazom. Objasnila mu je šta se desilo, i on je odlučio da pomogne. Otišli su zajedno do bakine kuće, gde je lovac hrabro uhvatio vuka i oslobodio bakinu kuću.
Baka je bila srećna što je ponovo videla unuku, a Mila je bila zahvalna što je lovac došao na vreme i spasio je od vuka. Vuk je bio uhvaćen i više nikada nije mogao da nanese zlo.
Od tog dana, Mila je obećala sebi da će uvek biti pažljiva i neće skretati sa staze kada ide kod bake. Takođe, obećala je da će biti hrabra i pametna, kao što je bila tog sudbonosnog dana. Lovac je postao njen prijatelj i često su se viđali u šumi gde su istraživali prirodu i uživali u avanturama.
Baka i Mila su proveli mnogo srećnih trenutaka zajedno, deleći priče, smeh i ukusne kolače koje je Mila pravila. Svako ko bi prošao pored njihove kuće mogao je da čuje veseli smeh i pesmu, jer su baka i unuka uvek pronalazile radost u malim stvarima.
Tako se završava priča o Milici sa crvenom kapom, hrabroj devojčici koja je naučila važne životne lekcije. Ona je postala uzor svima oko sebe, pokazujući kako je hrabrost, pažnja i pažnja prema drugima važna. Njena mudrost i hrabrost su se širile šumom, postajući legenda koju su pričale generacije.
Od tada, svaka devojčica koja je nosila crvenu kapu znala je da treba da bude pažljiva i hrabra, baš kao i Mila. A svaki put kada bi se setile ove priče, osmeh bi im ozario lice, jer su znale da hrabrost i pažnja uvek pobeđuju zlo i donose sreću.
I tako, ova priča o Milici sa crvenom kapom živela je zauvek u srcima svih, podsećajući nas da hrabro koračamo kroz život, pažljivo slušamo savete svojih najmilijih i ne skrećemo sa pravog puta. Jer hrabrost, pažnja i ljubav su najveće blago koje nosimo u sebi, baš kao što je to bilo i kod male Milice.
